Vetar duva i nosi me... A vetra nema, tiho je... Da li to znači da sam izgubljen? Ali, opet, kako bih mogao biti izgubljen ako me nikada nije bilo? Da li me je bilo? Ili jesam? Ko sam? Da... Izgleda da sam izgubljen. Gde? Da li ste me videli? Ako me vidite pozdravite me. Otpozdraviću vam... Možda.
A vetar koji me nosi... Čudan je vetar kada ga nema. Problem kod vetra je taj što može da znači oluju. Ali pred buru zavlada tišina. Možda je to objašnjenje vetra koga nema.
A gde me nosi? Zašto me nosi? Ne želim oluju, a volim oluju. Oluja je uvek prisutna. Ako nije oko mene ona je u meni. Ne želim oluju, a oluja me razdire. Ne želim oluju, a volim oluju.
A zašto sam izgubljen? Želeo si nešto, dobio si nešto, izgubio si ga. Možda je najbolje biti zadovoljan onim što imaš i onim što si imao. Ako si jednom imao imaćeš ponovo. Oluja odnosi... Ali oluja i donosi. Srećan sam. Volim oluju. Oluja znači promene, promene znače pronalaženje sebe. Zašto ne bih voleo oluju? Da, promena jeste ona teška klada koja te u oluji udari. I da, taj udarac boli, jako boli. Ali možda bismo uvek živeli u neznanju kako izgleda to kada te udari klada. Ja sam srećan; ja sam saznao kako boli klada. Ja sam bogatiji za iskustvo. Preživeo sam, izlečiću se, izgradiću se. Biću opet ja... Ili neću. Ipak kod oluje postoji taj problem što ako se ne skloniš na vreme ta ista klada može ponovo da te udari. Ja se nisam na vreme sklonio. Ali čoveče, čaša je do pola puna. Udarila te je dva puta, možda će i ponovo... Ako, i treba! Naučiću kako to funkcioniše, kako se kreće, naučiću da je izbegnem.
A gde sam to ja? Gde je oluja? Zašto me prati? Ko je oluja?
Oluja me poznaje, ona me prožima. Ali zašto me poznaje kada ja sebe ne poznajem? Sreo sam se sa sobom nekoliko puta... Utvrdio sam da sam ja svoj najveći neprijatelj. O paradoksa! O teške li muke! Kako pobediti sebe, a ne povrediti sebe, a ne ubiti sebe? Kako promeniti sebe a ne povrediti druge? Neprijatelju, tu sam, izazivam te na dvoboj!!
Volim da slušam muziku, muzika leči. Ali muzika je beg. Zašto bežim? Od čega bežim? Ne smeš da bežiš. Ako bežiš, od sebe bežiš. Ali ne od onog neprijatelja sebe, već od onog sebe koji si TI. Sa neprijateljem sobom se moraš suočiti. Tvoj neprijatelj je tvoj najbolji prijatelj. Niko kao on ti ne može pokazati onu stvarnost koju ne želiš da vidiš; niko kao on ti ne može pokazati kako da to ne bude tvoja stvarnost. "Prijatelje držiš blizu, neprijatelje još bliže". Neko. Pa šta, lepo je rekao. To sam ja rekao. To si ti rekao. To znaš, znam, znamo.
Zašto neprijatelji imaju neprijatelje? "Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj"? Da li je? Možda je neprijatelj u svojoj biti neprijatelj. Neprijatelj mog neprijatelja ne mora biti moj prijatelj. To mene može činiti lošom osobom. Ne želim da imam neprijatelja.
Oluja nosi i neprijatelje. Oluja je dobra. Srećan sam, čini mi se. Potreban je agens za sreću. Nađoh novi. Lepo je biti srećan. Možda je za sreću potrebno da se isključi misao. Ne umem. Mislim, postojim... Gde sam? Blago većini koja ne misli. Većina me ne voli. Drago mi je zbog toga. Volim manjinu. Čini mi se da moja manjina voli mene. Volim ih... Volim da volim. Ali previše je nataložene mržnje. Neko te zove da ga mrziš. Ne želim da mrzim. Ali i mržnja je dobra. Ona je opozit ljubavi. Kako spoznaješ ljubav ako ne možeš nečemu da je suprotstaviš? Ne volim da mrzim. Mnogo je tuge iza mržnje... Mnogo je tuge iza mene... Njegoš je rekao: "Iza tuge bistrija je duša, iza plača veselije poješ." Plači! Plačimo! Veruj Njegošu. Verovaću mu. Plači da bi pevao. Pevaj da bi živeo. Živi da bi voleo! Volim.
